Mr. Perica Miletić, potpredsjednik Centra za prevenciju kriminaliteta i predsjednik Grupacije menadžera bezbjednosti u bankama i finansijskim institucijama

U industriji sigurnosti naše regije nedostaje partnerski odnos između predstavnika sindikata, poslodavaca i države

Naš sagovornik jedan je od najvećih stručnjaka iz oblasti sigurnosti u regiji. Magistrirao je 2002. godine na Fakultetu bezbjednosti u Beogradu o temi: „Obrazovanje i inovacija znanja kadra bezbjednosti i fizičko tehničke zaštite“. Doktorant je s temom iz oblasti sistema obezbjeđenja banaka i finansijskih institucija. Trenutno je zaposlen u Raiffeisen banci na poslovima sigurnosti. Radio je i kao istraživač saradnik na Fakultetu bezbjednosti, zatim u JP PTT-u i u SCP Internationalu (današnji Securitas Srbija). Strukovno je angažovan i nalazi se na čelu Grupacije menadžera bezbjednosti u bankama i finansijskim institucijama (Odbor za bankarstvo i osiguranje, Privredna komora Srbije), potpredsjednik je Centra za prevenciju kriminaliteta.

Piše: Anes Džunuzović

A&S Adria: Gospodine Miletiću, učestvujete često na seminarima, konferencijama, predavanjima po cijeloj regiji. Kakve utiske nosite sa tih skupova, odnosno, šta mislite o stanju industrije sigurnosti u regiji?
Miletić: Utisci su uvek povoljni kada god postoji prilika da se sretnete s kolegama i da s njima razmenite razmišljanja. Poseban doprinos u tom smislu ima vaš časopis, jer omogućava široj stručnoj javnosti da se upozna s aktuelnim događajima, ali i da u tekstovima koje objavljujete pročita o savremenim trendovima i mogućem rešavanju profesionalnih problema. Ono što je verovatno na drugim prostorima bio najveći problem – stvaranje matice posvećenih profesionalaca koji mogu da razvijaju struku – na našim prostorima nije bio problem i to nam je verovatno najveća zajednička prednost. Problemi koje konstatujemo uglavnom su zasluga nedovoljne posvećenosti država u rešavanju pitanja privatne zaštite i izostanka opšte svesti/bezbednosne kulture o važnosti obavljanja ovih poslova.

A&S Adria: Šta smatrate najvećim problemom u regionalnoj industriji sigurnosti?
Miletić: Činjenica je da su ovi poslovi jedno vreme obavljani na nedovoljno dobrom profesionalnom nivou, što je bila posledica istorijskih događanja na ovim prostorima i opterećenosti motivom „brze zarade“, za šta su zaista postojali uslovi. Ovo stanje se promenilo na bolje, za šta zaslugu nose kolege iz industrije bezbednosti i njihova otvorenost za usvajanje već ustanovljenih standarda industrije. Dokaz za to je dolazak najvećih svetskih korporacija na ove prostore, kao štu su Securitas i G4S, jer je, očigledno, njihova procena bila da ne zaostajemo mnogo za njihovim načinom rada, a što se posebno ispoljavalo u osposobljenosti ovdašnjeg menadžmenta da ponese njihovu priču i da dalje razvija sigurnosnu industriju. Ostao je problem niskih cena rada, što sa sobom nosi i pitanje ostvarenja planiranih profita, ali i problem kvaliteta izvršenih usluga. Ipak, ono što vidim kao najveći problem je izostanak, u najvećem broju slučajeva, socijalnog dijaloga u industriji sigurnosti. Potrebno je da se u svim državama regiona po hitnom postupku uključimo u dijalog koji je već u toku u EU, pod okriljem krovne organizacije industrije sigurnosti – CoESS-a (Confederation of European Security Services). Za to je potrebna ne samo dobra volja već i pomoć države, jer ovaj dijalog podrazumeva partnerski razgovor između predstavnika sindikata, poslodavaca i države. Koliko je loše, pogledajte i sami na primeru sindikalne organizovanosti struke, jer ove organizacije ili ne postoje ili se bave „samo“ pitanjima cene i uslova rada.

A&S Adria: Kakva su zakonska rješenja u zemljama regije kada govorimo o privatnoj zaštiti, koliko su ona funkcionalna i efikasna?
Miletić: Opšta ocena je zadovoljavajuća, ali postoji mnogo prostora za unapređenje privatne zaštite, posebno na polju harmonizacije unutar samog regiona, a potom i u odnosu na EU. Na to ukazuju i brojne izmene odgovarajućih zakona i podzakonskih akata, što samo po sebi nije garancija da će i doći do unapređenja. Specifično stanje je možda baš u Republici Srbiji. Iz određenih razloga samo u ovoj državi ne postoji eksplicitni zakon koji se bavi uređenjem privatne zaštite, a aktuelna vlast godinama najavljuje da će rešiti ovaj problem. Istovremeno, nekako se dogodilo da je u Srbiji prihvaćena – po meni pogrešna – teza da zakon nije suštinski bitan, a da se cela oblast može urediti standardima! Tako su počeli da se usvajaju „nacionalni bezbednosni standardi“, koji, i pored protivljenja dela stručne i naučne javnosti, nisu bili usaglašeni sa svetskim standardima. Takvu grešku druge države ne treba da naprave, a kada je reč o usvajanju bezbednosnih standarda, podsećam da su u najvećem broju država regije nacionalne security asocijacije članice CoESS-a, a da je, zahvaljujući tome,  procedura prihvatanja standarda EU-a gotovo administrativna i rutinska.

A&S Adria: Profesionalnim angažmanom vezani ste za finansijsku instituciju, govorim o Raiffeisen banci. Na koji način vidite zaštitu finansijskih institucija?
Miletić: Vrlo je široko polje delovanja u ostvarivanju zaštite finansijskih institucija. Iz tih razloga multidisciplinarnost je karakteristika dobrog „security“ tima, a ono što takav tim povezuje je svest, prvenstveno znanje o bezbednosnom konceptu same organizacije i dobro poznavanje opšte bezbednosne problematike. Nekada je „garancija“ dobrog „security“ tima bila činjenica da su uprave banaka zapošljavale profesionalce koji dolaze iz redova policije ili vojske. Praksa je pokazala da ovi kadrovi imaju odličnu pretpostavku da se bave poslovima bezbednosti, ali je uslov za njihovu profesionalnu uspešnost dalje osposobljavanje i usvajanje specifičnih znanja, a to je često izostajalo. Dalje, uslov za dobru zaštitu je odgovarajuća organizaciona pozicioniranost poslova bezbednosti, a to je najviši hijerarhijski nivo i neposredna komunikacija s upravom. Konačno, problematika zaštite finansijskih institucija podrazumeva i dobru povezanost samih službi sigurnosti između različitih banaka, u delu koji ne remeti poslovne interese, kao i odgovarajuću koordinaciju i razmenu podataka s policijom i drugim državnim organima.

A&S Adria: Na koji način finansijske institucije mogu bolje zaštititi podatke i spriječiti „curenje“ informacija?
Miletić: Do nedavno je problem zaštite informacijskih resursa na ovim prostorima bio zanemaren, po sistemu „to se događa nekome drugom“ i „najveća vrednost u bankama je novac“. Na sreću, stanje se izmenilo. Svet je prepoznao, a mi smo prihvatili, da je problem zaštite informacija krucijalan u ostvarivanju sigurnosti. Ono što vidim kao problem, karakterističan za celi region jeste nedostatak odgovarajućih stručnjaka. Oni na tržištu ili ne postoje ili su vrlo retki. Iz tih razloga banke same investiraju u „stvaranje“ ovakvih eksperata, a to je dugotrajan i neizvestan proces. Bitno je napraviti razliku između stručnjaka za bezbednost IT resursa i stručnjaka za bezbednost informacija. Zaštita informacija je pre svega bezbednosni, a ne tehnički problem. Istina je, ova oblast zahteva poznavanje specifičnih (IT) znanja, ali je to nedovoljno, bez razumevanja šire bezbedosne problematike. Ono što otežava postizanje potrebnog nivoa zaštite je i činjenica da su često informacijski resursi zajednički i dele ih (kao i odgovornost za njihovu zaštitu) i banke i klijenti. To nas upućuje na drugi pravac delovanja, a to je hitna i trajna edukacija samih korisnika na polju zaštite informacija.

A&S Adria: U ovom vremenu česti su upadi u finansijske institucije u cilju otuđenja novca. Na udaru se najviše šalterski službenici. Koji način smatrate najefikasnijim za zaštitu šalterskih radnika? Šta mislite o panik tasterima, ulozi videonadzora, prisustvu zaštitara i kasama s vremenskim kašnjenjem?
Miletić: Sve što ste i sami naveli od sistema zaštite ima svoj doprinos u sprečavanju budućih razbojništava. Očigledne su barem dve stvari. Sve banke na ovim prostorima su dostigle približan (solidan) nivo zaštite, a broj napada se povećava! Pogoršava se i agresivnost napadača, jer beležimo da u tim napadima ima i ljudskih žrtava. Sa druge strane, banke nastoje da budu što otvorenije prema klijentima, u bukvalnom smislu, što ograničava stručnjake da osmisle nove metode zaštite, barem u postojećim okolnostima. Ideja je da se ono zbog čega i imamo napade – gotovina – premesti na takvo mesto gde razbojnici više neće imati interes da dolaze u isti prostor gde borave i stranke i naši zaposleni. Koji je to način, a činjenica je da ovakva rešenja postoje, zavisi od kreativnosti svih bankarskih stručnjaka (dakle, ne samo „security“ eksperata) i usaglašenosti koju postignu u izmeni poslovnih, dakle, i bezbednosnih koncepcija. U međuvremenu, ostaje nam usavršavanje dosadašnjih sistema zaštite i proceduralnih rešenja, a posebno izdvajam značaj edukacije šalterskih službenika, kao i samih korisnika usluga.

A&S Adria: Kada je u pitanju transport novca, koji evropski put (metod) trebaju primjenjivati zemlje u našoj regiji?
Miletić: Evropa se već odavno opredelila za taj put. CoESS, odnosno ESTA (European Security Transport Association) uradili su za ove potrebe dokument kojim se promovišu buduće potrebe prevoza novca i vrednosti po ujednačenim kriterijumima i pravilima. Suština je da taj geografski prostor bude jedinstven, u organizacionom smislu, a da se CIT odvija u skladu s potrebama organizacija i korporacija, a ne u okvirima nacionalnih granica jedne države. U praksi, postojeći uslovi da jedna zaštitarska kompanija koja je, naravno, specijalizovana i koju je nadležno telo licenciralo za ove poslove obavlja transport od, na primer, Atine do Beča, bez promene prevoznika na administrativnim državnim granicama. To nalaže državama u regionu da što pre urade harmonizaciju sopstvene zakonske regulative s onima u EU. To je veliki posao, a bitno je reći da je i sama EU trenutno u tom procesu.

A&S Adria: Bez namjere da ulazimo u povjerljive informacije sistema zaštite Raiffeisen banke, možete li nam reći kako izgleda uspješna organizacija službe sigurnosti jedne finansijske institucije?
Miletić: Poslovi bezbednosti su neodvojivi deo strateških operacija koje se organizuju u jednom sistemu. Iz tih razloga, svetska je praksa da se ovi poslovi pozicionišu tako da ih poslovodstvo ili uprava nikada ne delegira na niže hijerarhijske nivoe. Bezbednost je uvek neposredno vezana za najviši nivo rukovođenja i nezavisna je u odnosu na druge poslovne funkcije. Iz tih razloga ovim poslovima pripadaju velika ovlašćenja, ali i istovremeno i velike obaveze i odgovornost za stanje bezbednosti u kojem se nalazi jedan sistem. Svako drugačije razumevanje organizovanosti ovih poslova dovelo bi, pre ili kasnije, do marginalizacije poslova sigurnosti, što u krajnjem slučaju implicira povećanje ugroženosti prema postojećim rizicima i veću izloženost organizacije prema svim oblicima pretnji.

A&S Adria: Da li ste pobornik vlastite službe zaštite u finansijskim institucijama ili angažmana zaštitarske agencije te s kojim argumentima?
Miletić: Ne mislim da je ovo prava dilema, bar ne u formi kako ste postavili pitanje. Reč je opredeljenju koje se dobija kao odgovor na čitav niz pitanja i na kraju konačan stav ima svoje oličenje u bezbednosnoj politici organizacije. Ni tu nije kraj konačnog definisanja odgovora, jer je i bezbednosna politika dinamična kategorija koja zavisi od uslova koji dolaze iz okruženja same organizacije, ali i od okolnosti koje trenutno vladaju u njoj. Pogledajte samo šta se dogodilo, ne mislim samo na naš region, u uslovima svetske ekonomske krize. Mnogi su svoje bezbednosne politike kardinalno izmenili, kako bi omogućili konačni cilj svakog sistema zaštite, a to je preživljavanje organizacije. Načelno, sadašnji uslovi govore o osnovanosti „outsourcinga“, bar kada su u pitanju pojedini poslovi, kao što je fizička zaštita objekata, prevoz novca i vrednosti, alarm monitoring itd. Ovaj trend vlada već godinama i verovatno će se nastaviti u narednom periodu. Sa druge srane imate druge bezbednosne poslove, kao što su zaštita informacija i interne bezbednosne istrage, koji se organizuju unutar samih korporacija. U najkraćem, ne postoji pogrešan ili preporučen koncept (sopstveno, iznajmljeno ili kombinovano), već samo postoji ocena da li je sistem efikasan ili nije i da li je njegova forma prihvatljiva konkretnoj organizaciji.  

Arhiva